Elektronsko poslovanje, e-trgovina

Savremeno društvo odlikuje sinergija mnogih, naizgled različitih oblasti ljudskog interesovanja. Teško je povući jasnu granicu izmedju, recimo, klasičnih telefona, mobilnih telefona, mobilnih računara, televizora… Savremena nauka intenzivno koristi savremena dostignuća u svakodnevnoj ljudskoj upotrebi. Mogli bi smo reći da se ta dostignuća najpre, ali i najviše koriste u savremenom poslovanju.
Računari se već decenijama koriste u poslovne svrhe, ali ona oblast gde je poslovanje bilo po strani jeste internet. Sve do 1998.-1999. godine primena interneta je bila, osim vojnih svrha, neka vrsta primarne razmene informacija, i, može se reći, sa velikim učešćem zabavnog sadržaja.
Medjutim, ekspanzijom interneta i ulaskom u skoro svaki dom, javila se potreba za osvajanjem novih tržišta. Razmena je vrlo brzo prešla iznose u milijardama dolara. Stopa novih investicija, vraćanja uloženog i povećanje obima tržišta zauzela je prvo mesto u odnosu na ostale privredne grane. Elektronska trgovina u svet danas više nije novitet već stvar opstajanja na tržištu. Potencijal ovog tržišta daleko je od onog koji se sada koristi. U našoj zemlji ovaj oblik poslovanja je još uvek u povoju, ali usvajanjem novih zakona, pogotovo zakona o digitalnom potpisu taj trend će se promeniti.

Elektronsko poslovanje

Pojam elektronske trgovine možemo podvesti pod značenje termina elektronskog poslovanja. Elektronsko poslovanje (en: E-business) jeste vodjenje poslova na Internetu, što ne podrazumeva samo kupovinu i prodaju, već organizaciju poslovanja firme u mrežnom okruženju, organizovanje poslovne komunikacije prema klijentima i brigu o klijentima.

Izraz elektronsko poslovanje je prvi put upotrebljen od strane američke kompanije IBM da bi se označilo poslovanje uz značajnu primenu savremene, elektronske tehnologije. Do tada se ovaj izraz odnosio na poslovanje u sektoru elektronike. Pod elektronskim poslovanjem podrazumevamo obavljanje poslovnih procesa uz primenu elektronske tehnologije. Elektronska tehnologija podrazumeva kombinovanu upotrebu informacionih tehnologija i telekomunikacija. Ova vrsta tehnologije omogućava slanje velikog broja informacija, na velike daljine u kratkom vremenskom periodu. To omogućava preduzeću, koje u svom poslovanju koristi elektronsku tehnologiju, da ostvari značajne uštede u troškovima poslovanja, efikasnije obavlja svoje zadatke i, samim tim, bude konkurentnije na tržištu.

Danas e-poslovanje ostvaruje ekspanzitivan rast. U dosadašnjem periodu e-poslovanje je doživelo posebnu ekspanziju u maloprodaji, izdavaštvu i u finansijskim uslugama. Generalno posmatrano, prednost elektronskog u odnosu na tradicionalno poslovanje su vezane za povećanje kvaliteta, agilnosti, za dodatne usluge sa jedne strane, i za sniženje prodajnih cena, smanjenje vremena izlaska na tržište, odnosno realizivanje transakcija sa druge strane. Takodje se intezivira zajednički nastup na elektronskom tržištu vezan za razvoj elektronskih partnerstva.

Elektronska trgovina

Opšte napomene

Elektronska trgovina (Electronic Commerce) ili E-trgovina (e-Commerce) predstavlja poslovnu komunikaciju i prenos dobara i usluga (kupovina i prodaja), preko mreže i kompjutera, kao i prenos kapitala, korištenjem digitalne komunikacije. Uključuje i ostale poslovne funkcije preduzeća, kao što su marketing, finansije, proizvodnja, prodaja i administrativna funkcija, koje su neophodne u procesu trgovine. Ovakvim načinom definisanja izbegavamo čestu grešku koja podrazumeva poistovećivanje elektronske trgovine sa elektronskim poslovanjem. E-trgovina je ipak samo manji podskup e-poslovanja, zajedno sa oblastima kao što su elektronsko bankarstvo, mobilno poslovanje, virtuelne organizacije, elektronske berze, elektronsko poslovanje u javnoj upravi, itd. Pored toga, na tržištu se javlja i informacija sama, koja postaje predmet  trgovine.

Kupovina preko Interneta može biti najbrži i često najjeftiniji način kupovine nekog proizvoda.
Trgovina preko Interneta se smatra najprofitabilnijim oblikom trgovine zbog jednostavnosti i niskih troškova. Kupovina je moguća u bilo koje doba dana ili noći, nema ograničenja samo na kupce iz komšiluka, ne plaća se zakup poslovnog prostora i sl. Bilo gde da se nalazi, prodavac postavljajući svoj proizvod na Internet omogućuje ostalim korisnicima Interneta da vide njegov proizvod i ako su hiljadama kilometara daleko. Uspostavljanje klasičnog maloprodajnog lanca zahteva velika ulaganja u infrastrukturu, prostor, zaposlene i prateću opremu. To su ogromna ulaganja ako se želi prodavati na velikom području (kao što je na primer, cela država). Organizovanje Internet maloprodaje dosta je jeftinije, sa obzirom da sve fizičke trgovine zamenjuje jedan Internet sajt.
Internet prodavnice svoju ekspanziju doživele su u Americi i Evropi, a sve više i domaćih firmi pokreće Internet prodavnice uz klasičan oblik trgovine.
Pojavom virtuelnih prodavnica na Internetu, stvoreno je novo “online” tržište koje ne poznaje granice. Više od 300 miliona ljudi širom sveta trenutno pristupa svetskoj računarskoj mreži.

Poslovanjem po principima elektronske trgovine, Internet pruža niz mogućnosti za maloprodaju:

• nisu potrebne skupe nekretnine niti aranžiranje izloga
• neophodno je minimalno prodajno osoblje
• postoji mogućnost da se prodaje kupcima na bilo kojem geografskom području
• omogućena je trenutna komunikacija
• prezentuje se interaktivni multimedijalni katalog koji može da pruži onoliko informacija koliko kupac želi (bez skupih klasičnih kataloga i poštanskih troškova)
• veoma brzo se može vršiti prilagodjavanje za promene u prodajnim cenama i nivou zaliha
• velika je mogućnost adaptacije zahtevima kupaca

S druge strane javljaju se i odredjeni problemi u prodaji preko Interneta:

• mnogi potencijalni kupci još uvek ne koriste Internet
• mnogi nemaju brze veze
• kupovina preko Interneta zahteva veliku dozu poverenja (sa obe strane)
• ugrožena privatnost: lična (proaktivni marketing), finansijska (zloupotreba kartica)
• problem stvarnog postojanja prodavca na Internetu
• bezbednost obavljanja transakcije

U vezi sa elektronskom trgovinom je i pitanje dokazne snage elektronskih poruka koje se razmenjuju radi zaključivanja posla. Načelno, poruka jeste dokazno sredstvo, ali pod uslovom da je to predvidjeno i unutrašnjim zakonodavstvom država pošiljaoca i primaoca poruke.

Definisanje

Mnogi aspekti elektronske trgovine su se implementirali tokom poslednjih tridesetak godina. Ipak, poslednjih desetak godina, kako u specijalizovanoj literaturi tako i medju običnim ljudima, javljaju se različite interpretacije i značenja pojma elektronska trgovina, te se pod elektronskom trgovinom obično podrazumevaju operacije kupovine i prodaje proizvoda i usluga, koje se obavljaju preko Interneta. Ali koncept elektronske trgovine je mnogo širi i ne ograničava se samo na Internet. Elektronska trgovina je jedan multidisciplinarni koncept, koji utiče na načine na koje se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načine na koje se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te iz navedenih razloga zahteva i novi pravni okvir.
Po Francuskom udruženju trgovine i elektronske razmene (FCEE – Association Française pour le Commerce et les Échanges), elektronska trgovina je skup neopipljivih veza koje održavaju ekonomski agenti. Ova definicija podrazumeva bilo koju transakciju koja se odvija preko Interneta, telefona, bankarske mreže, itd., kao i bilo koji metod plaćanja nezavisno od toga da li se koristi stvarni ili elektronski novac.

E-trgovina se može posmatrati sa šireg i užeg stanovišta, pa tako šira definicija obuhvata razmenu poslovnih informacija, održavanje poslovnih odnosa i vodjenje poslovnih transakcija sredstvima telekomunikacionih mreža. A uža definicija obuhvata kupovinu i prodaju robe, usluga i informacija putem mreže. To znači da a je e-trgovina pojavljujući koncept koji opisuje procese kupovine i prodaje, odnosno razmenu proizvoda, usluga i informacija putem kompjuterskih mreža uključujući i Internet.

Istorija

Značenje izraza e-trgovina se menjalo tokom vremena. Prvobitno, označavao je olakšavanje poslovnih transakcija elektronski, korišćenjem tehnologije kao što je Elektronska Razmena Podataka (EDI, koji se pojavio krajem 70-tih godina), u cilju slanja poslovnih dokumenata kao narudžbenica i faktura elektronski. Kasnije, uključene su i aktivnosti zajednički nazvane “Mrežna trgovina”, kupovina i prodaja robe i usluga putem Mreže preko sigurnih servera (kao HTTPS specijalni serverski protokol koji kriptuje poverljive podatke radi zaštite potrošača) putem elektronskih servisa plaćanja, kao što su kreditne kartice.

Kada je Mreža postala mnogo poznatija medju širom publikom 1994, mnogi eksperti su predvidjali da će e-trgovina ubrzo postati vodeći ekonomski sektor. Medjutim, trebalo je nekoliko godina da sigurnosni protokoli postanu dovoljno razvijeni široko rasprostranjeni. Kao posledica, izmedju 1998. i 2000. godine, veliki broj kompanija u SAD-u i Evropi razvio samo osnovne sajtove.

Nakon 2005. godine, e-trgovina se veoma afirmisala u svim većim gradovima širom Severne Amerike, Zapadne Evrope, i odredjenih istočno azijskih država. Takodje, e-trgovina se i dalje sporo razvija u nekim industrijalizovanim državama, a praktično ne postoji u zemljama trećeg sveta. Pa ipak e-trgovina ima neograničeni potencijal kako za razvijene tako i nerazvijene zemlje, nudeći velike koristi u veoma neregulisanom okruženju.

Pitanje sigurnosti

Internet je otvorena javna mreža dostupna svima. Uvek postoji mogućnost da neko neovlašćeno prati komunikaciju i to kasnije zloupotrebi. Zbog toga je u cilju njegove ozbiljne primene u savremenom poslovanju potrebno pronaći mehanizam koji će obezbediti:

• Zaštitu tajnosti informacija (sprečavanje otkrivanja njihovog sadržaja)
• Integritet informacija (sprečavanje neovlašćene izmene informacija)
• Autentičnost informacija (definisanje i provera identiteta pošiljaoca)

Medjunarodnim dokumentima je usvojeno načelo da se elektronski potpis izjednačava sa pismenim. Pri tome, ellektronski potpis je zbir elektronskih podataka iz kojih je vidljivo da je u vezi sa dokumentom na koji se odnosi i koji omogućava da se utvrdi identitet potpisnika. Elektronski potpis podleže verifikaciji izdavanjem elektronskih sertifikata, koje izdaju ovlašćene organizacije, a kojima se potvrdjuju podaci u elektronskom potpisu i identitet potpisnika.

Obezbedjenje autentičnosti informacija tj. definisanje i provera identiteta pošiljaoca postiže se upotrebom digitalnih potpisa i digitalnih sertifikata. Svrha digitalnog potpisa je da potvrdi autentičnost sadržaja poruke (dokaz da poruka nije promenjena na putu od pošiljaoca do primaoca ), kao i da obezbedi garantovanje identiteta pošiljaoca poruke. Osnovu digitalnog potpisa čini sadržaj same poruke. Pošiljalac primenom odredjenih kriptografskih algoritama prvo od svoje poruke koja je proizvoljne dužine stvara zapis fiksne dužine koji u potpunosti oslikava sadržaj poruke. To praktično znači da svaka promena u sadržaju poruke dovodi do promene potpisa.

Elektronski potpis

Prema zakonodavstvu Srbije, elektronski potpis može da bude običan i kvalifikovani. Kvalifikovani elektronski potpis je, u suštini, isti kao i obični elektronski potpis, ali koji sadržim više podataka koji pouzdano garantuju identitet potpisnika i onemogućavaju naknadno poricanje potpisa. Zakonom o elektronskom potpisu Srbije su precizno utvrdjena sredstva za formiranje elektronskog potpisa i sredstva provere tih podataka, odnosno kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Kvalifikovani elektronski potpis u odnosu na podatke u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnom obliku, ako je formiran u skladu sa odredbama Zakona o elektronskom potpisu i ako su ispunjeni ostali uslovi propisani Zakonom o elektronskom potpisu i propisima koji su doneti na temelju tog Zakona.
Kvalifikovani elektronski potpis formira se sredstvima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa. Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa su sredstva koja moraju da obezbede:
1. da se podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa mogu pojaviti samo jednom i da je obezbedjena njihova poverljivost;
2. da se iz podataka za proveru kvalifikovanog elektronskog potpisa, ne mogu u razumno vreme i trenutno dostupnim sredstvima, dobiti podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa;
3. da kvalifikovani elektronski potpis bude zaštićen od falsifikovanja, upotrebom trenutno dostupne tehnologije;
4. da podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa budu pouzdano zaštićeni od neovlašćenog korišćenja.

Sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, prilikom formiranja potpisa, ne smeju promeniti podatke koji se potpisuju ili onemogućiti potpisniku uvid u te podatke pre procesa formiranja kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Elektronski Sertifikati

Zakon o elektronskom potpisu odredjuje da je sertifikat elektronska potvrda kojom se potvrdjuje veza izmedju podataka za proveru elektronskog potpisa i identiteta potpisnika4.
Kvalifikovani elektronski sertifikat, u smislu ovog zakona, je elektronski sertifikat koji izdaje sertifikaciono telo za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata i koji mora da sadrži:
1. oznaku o tome da se radi o kvalifikovanom elektronskom sertifikatu;
2. skup podataka koji jedinstveno identifikuje pravno lice koje izdaje sertifikat;
3. skup podataka koji jedinstveno identifikuje potpisnika;
4. podatke za proveru elektronskog potpisa, koji odgovaraju podacima za izradu kvalifikovanog elektronskog potpisa a koji su pod kontrolom potpisnika;
5. podatke o početku i kraju važenja elektronskog sertifikata;
6. identifikacionu oznaku izdatog elektronskog sertifikata;
7. kvalifikovani elektronski potpis sertifikacionog tela koje je izdalo kvalifikovani elektronski sertifikat;
8. ograničenja vezana za upotrebu sertifikata, ako ih ima.

Iz navedenog je vidljivo da se može i preko Interneta izjaviti volja i mogu biti sklopljeni pisani ugovori, ako se pisani oblik posebno zahteva. Uopšteno mogu se u poslovnom prometu preko Interneta ugovori sklapati sa ili bez elektronskih potpisa.
Ako se u konkretnom slučaju za posebno odredjenu vrstu ugovora zahteva pisani oblik, zahtev je ispunjen samo ako se primeni kvalifikovani elektronski potpis, koji se temelji na kvalifikovanom elektronskom sertifikatu.

Elektronski potpisi se ne mogu ni u kom slučaju koristiti kod:
1. pravnih poslova kojima se vrši prenos prava svojine na nepokretnosti ili kojima se ustanovljavaju druga stvarna prava na nepokretnostima;
2. izjava stranaka i drugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasledjivanjem, kao i druge ugovore iz oblasti naslednog prava;
3. ugovora o uredjivanju imovinskih odnosa izmedju bračnih drugova;
4. ugovora o raspolaganju imovinom lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost;
5. ugovora o poklonu;
6. drugih pravnih poslova ili radnji, za koje je posebnim zakonom ili na osnovu zakona donetih propisa, izričito odredjena upotreba svojeručnog potpisa u dokumentima na papiru ili overa svojeručnog potpisa.

U tom smislu je na evropskom nivou uredjeno sklapanje elektronskih ugovora, koje ne sme biti sprečeno nacionalnim zakonodavstvima. Dakle, postoji medjunarodni zakon koji uredjuje slučajeve nesporazuma i rešava konflikte kada se više zakona primenjuje simultano i proizvode kontradiktorne efekte. Kada su medjunarodni ugovori u pitanju to je the United Nations Commission on International Trade Law (UNCITRAL) i Convention on Contracts for the International Sale of Goods (CISG).

Domaća iskustva sa elektronskim potpisima

U našoj zemlji je od 6. januara 2003. uvedeno elektronsko bankarstvo izmedju pravnih i fizičkih lica i skoro svih naših banaka, u kojem se koriste smart kartice za elektronsko potpisivanje finansijskih transakcija. Ti potpisi predstavljaju “samo” elektronske potpise, jer korisnici nemaju kvalifikovane sertifikate, a smart kartice koje se koriste nisu verifikovane kao sredstva za formiranje kvalifikovanog potpisa u našoj zemlji. Po svemu sudeći, na osnovu svetske prakse, u domenu elektronskog bankarstva neće ni biti obavezno da se koristi kvalifikovani elektronski potpis, jer se to smatra zatvorenom grupom korisnika (gde postoji eksplicitni ugovor izmedju komitenta i banke). Na osnovu svetskih i evropskih analiza, prava i najšira primena kvalifikovanog elektronskog potpisa se očekuje u domenu elektronske uprave, kada će gradjani elektronski poslovati sa javnom upravom, tj. slati elektronske zahteve javnoj upravi (npr. zahtev za izdavanje elektronskog izvoda iz matične knjige, elektronska prijava poreza itd.). Ovi zahtevi moraju biti potpisani kvalifikovanim elektronskim potpisom gradjana. U tom smislu, tekući projekat uvodjenja ličnih karata u Srbiji kao elektronskih identifikacionih dokumenata u obliku smart kartice predstavlja pravu podršku za realizaciju pomenutog sistema. Naime, očekuje se da će pomenuta elektronska lična karta, odmah po uvodjenju, biti verifikovana kao sredstvo za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa.

Izvori prava elektronske trgovine

Nagli porast elektronske trgovine je, naravno, provocirao i rad na usvajanju medjunarodnih pravila o elektronskoj trgovini. Razmatranjem, usvajanjem i unifikacijom tih propisa se bave mnoge medjunarodne organizacije koje se, i inače, bave pitanjima spoljne trgovine (Evropska Unija, Svetska trgovinska organizacija, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i dr). Do sada, najviše rezultata u tom pogledu je postigla Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo koja je pripremila Model zakona o elektronskoj trgovini 1996, Model zakona o elektronskom potpisu 2001 i Konvenciju o korišćenju elektronskih komunikacija u medjunarodnim ugovorima 2005. godine.

Jedinstvena evropska platna zona za elektronsko plaćanje

Jedna od najznačajnijih promena koja će uticati na evropsko platno tržište tokom sledećih par godina biće uspostavljanje Jedinstvene evropske platne zone za elektronsko plaćanje (Single European Payments Area-SEPA). Evropska komisija (EC) zajedno sa Evropskim savetom za plaćanje (EPC) ukazala je na činjenicu da bi elektronsko plaćanje u okviru EU do 2010. godine trebalo da bude lako i transparentno, kao što je plaćanje korišćenjem evra. EC je zadužila EPC da nadgleda sprovodjenje SEPA programa i kako se poštuju dogovoreni rokovi. Radi olakšanja tog procesa, EPC je stvorio SEPA kards frejmvork (cards framework – SCF) (Okvir funkcionisanja kartica SEPA) koji predvidja rokove i uslove koje zainteresovane strane treba da ispoštuju da bi bile u skladu sa SEPA.
Smatra se da će stvaranje potpuno funkcionalne SEPA zone za kartice koristiti evropskim vlasnicima kartica i potrošačima, a otvaranjem evropskog platnog tržišta smanjiće se troškovi i povećati efikasnost banaka i procesora. Mada je inicijativa za SEPA koncentrisana na evro-zonu, evropske banke shvataju da će tržišne sile motivisati i one izvan te zone da takodje prihvate ključne principe SEPA. SEPA će verovatno da važi u celoj Evropi a ne samo u okviru evro-zone.

Elektronski potpis predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima elektronskog poslovanja omogućava provera autentičnosti potpisnika, zaštita integriteta podataka koji se prenose i neporecivost elektronskog potpisivanja date poruke ili dokumenta. Dakle, analogno svojeručnom potpisu u standardnom poslovanju, elektronski potpis se koristi u elektronskom poslovanju. Štaviše, elektronski potpis ima i dodatnu osobinu da štiti integritet elektronski potpisane poruke, što svojeručni potpis ne obezbedjuje.

Što se tiče pravnih aspekata elektronskog potpisa, Direktiva EU 1999/93/EC o elektronskim potpisima (usvojena 13. decembra 1999, a formalno stupila na snagu 19. januara.2000. godine) predstavlja pravno utemeljenje elektronskog potpisa i na osnovu nje su doneti Zakoni o elektronskom potpisu u svim zemljama EU, kao i u većini ostalih zemalja Evrope.

Zakon o elektronskom potpisu u Srbiji, u potpunosti uskladjen sa EU Direktivom 1999/93/EC, izglasan je u Narodnoj skupštini Republike Srbije dana 14. decembra 2004. i publikovan u Službenom glasniku Republike Srbije br. 135 od 21.decembra 2004. godine.

Osnovna uloga Zakona o elektronskom potpisu svodi se na dve najvažnije stvari:
– Da propiše uslove pod kojima je elektronski potpis pravno ekvivalentan svojeručnom potpisu.
– Da propiše uslove koje moraju da ispune sertifikaciona tela koja izdaju kvalifikovane sertifikate za verifikaciju kvalifikovanih elektronskih potpisa.

U Zakonu o elektronskom potpisu navedene su sledeće definicije:
– Elektronski potpis – skup podataka u elektronskom obliku, koji su pridruženi ili su logički povezani sa elektronskim dokumentom i koji služe za identifikaciju potpisnika.
– Kvalifikovani elektronski potpis – elektronski potpis kojim se pouzdano garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskih dokumenata i onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj, i koji ispunjava uslove utvrdjene Zakonom o elektronskom potpisu.

Takodje, prema tekstu Zakona, kvalifikovani elektronski potpis mora da zadovolji sledeće uslove:
– isključivo je povezan sa potpisnikom
– nedvosmisleno identifikuje potpisnika
– nastaje korišćenjem sredstava kojima potpisnik može samostalno da upravlja i koja su isključivo pod nadzorom potpisnika
– direktno je povezan sa podacima na koje se odnosi i to na način koji nedvosmisleno omogućava uvid u bilo koju izmenu izvornih podataka
– formiran je sredstvima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa
– proverava se na osnovu kvalifikovanog elektronskog sertifikata potpisnika.

Kvalifikovani elektronski potpis, koji zadovoljava prethodno navedene uslove, u odnosu na podatke u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnom obliku.

Zaključivanje ugovora

U elektronskoj trgovini ugovor se zaključuje razmenom informacija izmedju ponudioca i kupca. U tom smislu, uobičajeno je da ponudilac objavljuje elektronske kataloge na internetu, ali one još uvek ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, zbog nedostatka konačne volje, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima i odgovaraju nekom izlogu, slanju cenovnika ili kataloga u kojem su sadržane informacije o ponudjenim proizvodima ili uslugama.

Ugovori sklopljeni preko Interneta ne predstavljaju neki novi tip ugovora i mogu biti sklopljeni u svako vreme uz ispunjenje istih pravnih uslova kao i kod sklapanja ugovora na uobičajeni način.
Sa obzirom na svoj sadržaj razlikuju se tri grupe ugovora sklopljenih preko Interneta:
Ugovori za sticanje materijalnih dobara. Kod njih je samo sklapanje ugovora preko Interneta, a dostavljanje sledi uvek klasičnim načinima zbog svojstava same robe.
Ugovori za sticanje licenci za korišćenje digitalnih proizvoda ili informacija. Ovde je po pravilu i narudžbina i dostava preko Interneta.
Ugovori o ispunjenju neke Internet usluge (pristup sadržajima na Internetu, traženje ili širenje informacija, Internet bankarstvo i sl.)

Zahtevi za sklapanje ugovora preko Interneta ne razlikuju se bitno od uslova za sklapanje ugovora na klasičan način. I kod ugovora sklopljenih preko Interneta ugovorne strane se moraju sporazumeti o bitnim elementima ugovora. Posebnost postoji jedino u tome što se koristi Internet i računar.

Izjava volje može biti iskazana i na klasičan način, i onda od izjave ponudjenog takva izjava poslati elektronskim putem ponudiocu. Kada kupac ispuni narudžbenicu preko Interneta, to se bitno ne razlikuje od ispunjavanja rukom pisane narudžbenice.
Kod automatizovane izjave volje korišćenjem računara se dopunjavaju specifični podaci iz ručno sastavljene baze podataka u neki zadati formular pomoću računarskog programa, što se u pravilu pojavljuje kod tipskih ugovora.
Prednost takvih prethodno sastavljenih opštih ugovora (formulara) je ušteda vremena. Računarska izjava je takodje automatizovana izjava, koja nastaje automatski prema nekom računarskom programu i dalje se šalje bez ljudskog delovanja.
Današnji računarski programi ne mogu samostalno pravno i obavezujuće odlučivati. Zato su prema vladajućoj praksi odgovorni ugovarači kao pravne ili fizičke osobe za izjave volje koje su u njihovo ime poslate posredstvom računara. U računarski program mogu biti zadati uslovi, da se pod odredjenim uslovima ne dopušta automatsko sklapanje ugovora (npr. ako je osoba maloletna, što računarski program zaključuje iz npr. upisa datuma i godine rodjenja), ali opet se ne može smatrati da računarski program u pravnom smislu donosi odluku o prihvatanju ili odbijanju ponude, već se smatra da je time izjavljena volja pravne ili fizičke osobe u vidu vlasnika računara.

Ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponudjenog da prihvata ponudu.
Za odredjivanje trenutka pristupa postoji razlika izmedju izjava medju prisutnima i medju odsutnima. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ponuda učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio-vezom smatra se kao ponuda prisutnom licu. Dakle takva izjava može biti samo odmah prihvaćena ili odbijena.
Ako ponudjeni izjavi da prihvata ponudu i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i da je sa svoje strane učinio drugu ponudu svome ranijem ponudiocu.
Poseban problem u elektronskoj trgovini je brzina vremena kojom se razmenjuju informacije. U tom pogledu se postavlja pitanje opoziva upućene elektronske poruke, čak i kad je u pitanju greška u poruci. Imajući to u vidu, često se koristi drugi način veze, na primer telefon, da bi se opozvala poruka koja je već upućena ili da bi se ispravila greška koja je sadržana u toj poruci.

Problem poslovne sposobnosti, koji u tradicionalnom načinu trgovine ima malo praktično značenje, dobija na značenju u trgovini preko Interneta. Tako se kao kupac može pojaviti i maloletna osoba ili osoba koja je inače lišena poslovne sposobnosti, koji mogu nepromišljeno pristupiti sklapanju ugovora.
Prodavac preko Interneta ne vidi svoje kupce zbog nedostatka ličnog kontakta. Zbog toga je prisutna opasnost, da se nedostatak poslovne sposobnosti ne primeti.
Ako ugovor preko Interneta sklopi maloletna osoba, on je rušljiv, osim ako njegov zakonski zastupnik (npr. roditelj) taj ugovor naknadno odobri. U tom slučaju ugovor se smatra od samog početka punovažnim.

Oblik (forma) ugovora

Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima i mnogim sličnim zakonima drugih zemalja važi opšte pravilo da ugovor može biti zaključen bez obzira na formu, to znači usmeno ili pismeno, izričito ili prećutno.
Ponekad se traži i javni oblik ugovora što znači da je ugovor punovažan ako je sklopljen pred nadležnim telom (npr. zaveštanje nepismenih osoba) ili ako je sklopljen u obliku javno upisanog zapisnika (npr. ugovori o uredjivanju imovinskih odnosa izmedju bračnih drugova).
Na tim osnovnim principima temelji se i Zakon o elektronskom potpisu koji se primenjuje od 22. decembra 2004. godine, a donesen je po uzoru na takve zakone država članica Evropske unije.
On uredjuje pretpostavke za primenu elektronskog potpisa na Internetu i na drugim mrežama i sadrži pravne okvire za davanje usluga sertifikacije. Na temelju tog Zakona pokušavaju se osigurati kvalifikovani elektronski potpisi.
Kvalifikovani elektronski potpis ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao svojeručni potpis i pečat.

Opšti uslovi poslovanja

Opšti uslovi poslovanja služe u poslovnim odnosima radi poboljšanja i transparentnosti medjusobnih obligacionih pravnih odnosa. Oni se koriste za pojednostavljenja i standardizaciju poslovnih radnji, regulisanje uslova plaćanja i dostavljanja, mogućnosti poništavanja ugovora, pitanja jemstva i zaštite, odgovornosti i sl.
Kada ponudjač robe ili usluga izlaže na svojim web stranicama svoju ponudu, objavljivanjem opštih uslova poslovanja na web stranicama smatra se da je kupac ili korisnik upoznat sa opštim uslovima poslovanja.
Nezainteresovanost ili površnost kupca ili korisnika usluga, koji nije želeo pročitati opšte uslove poslovanja, ne može ići na štetu prodavca, odnosno ponudjača usluga.
Pri trgovini preko Interneta korišćenje opštih uslova poslovanja je potpuno uobičajeno. Opšti uslovi poslovanja mogu se istaći na samim internet stranicama ili narudžbenici.
Ukoliko se prodavac ili ponudjač usluga dodatno želi osigurati da će opšti uslovi poslovanja biti uočeni, može ih tako oblikovati da izjava kupca ili korisnika usluga ne može biti tehnički poslata, bez potvrde da su uslovi pročitani. To se obično postiže time da se mora kliknuti ili staviti kvačica (check) u odredjeno polje.

Zaključak

Elektronska trgovina, kao i celina elektronskog poslovanja postaje naša svakodnevnica. Na osnovu standardnih propisa i novostečenih iskustava formirana su nova pravila. Novi propisi u sebi nose mnogo tehničkih regulativa koje nisu bliske običnim poslovnim korisnicima. Ova pravila se više odnose na servise koji omogućavaju primenu ovakvog oblika poslovanja. Učesnici u prometu se rukovode opštim pravilima, ali se tehnologija poslovanja menja. Umesto papira, olovki i pečata, na scenu stupaju računari, sa kojima se mnogo lakše i brže obavlja sve veći broj poslovnih transakcija.

Da bi to bile moguće potrebno je da se donesu nacionalni zakoni, uskladjeni sa prihvaćenim standardima. Naše zakonodavstvo kasni u odnosu na potrebe naših poslovnih ljudi, ali novodonošeni zakoni, a nadamo se i novi omogućiće primenu ne samo elektronskog potpisa već i drugih potrebnih za nesmetano elektronsko poslovanje i trgovinu.

LITERATURA:
1.Starčević Dr Miodrag, Medjunarodno privredno pravo, Beograd 2007.
2.Vikipedia – elektronsko poslovanje, elektronska trgovina
3.E-trgovina, onlajn časopis o elektronskoj trgovini
4.dr Milan Marković, Elektronski potpis u Srbiji, e-magazin