O emocionalnoj inteligenciji
U pojmovnom odredjenju emocionalne inteligencije susrećemo se sa tri pojma: afekat, emocije i raspoloženja, koje ćemo radi jasnijeg razumevanja definisati.
Afekat pokriva širok raspon osećanja koje ljudi doživljavaju. To je pojam koji obuhvata i emocije i raspoloženja. Emocije predstavljaju osećanja koja su usmerena prema nekome ili nečemu, dok raspoloženja predstavljaju osećanja manje nabijena od emocija i nije im neophodan kontekstualni podražaj (pesimizam, optimizam, melanholija, ozlojedjenost, potištenost, anksioznost). Emocije su reakcije na odredjene dogadjaje, a ne osobina. “Emocije su organizovani odgovori koji prelaze granice mnogih psiholoških podsistema, uključujući fiziološki, kognitivni, motivacioni i iskustveni podsistem. Najčešće se javljaju kao odgovor na dogadjaj, bilo spoljnji ili unutrašnji, koji ima pozitivno ili negativno značenje za osobu” (Salovey i Mayer, 1990).
Dakle, osećanja ili emocije javljaju se u odnosu na dogadjaje i promene koje smo mi prihvatili kao važne. Šta je nama važno a šta manje važno, zavisi od usvojene matrice – šeme ili obrasca prihvaćenih vrednosti. Hijerarhija usvojenog vrednosnog sistema diktiraće naše odluke i reakcije. Što smo nekoj vrednosti pridali veći značaj, tj. što smo je rangirali više prema vrhu, to će dogadjaji koji su vezani za tu vrednost u nama izazvati snažnija osećanja. Dogadjaji koji afirmišu nama važnu vrednost, izazivaće u nama prijatna osećanja: radost, ushićenje, sreću. Ako dogadjaji ugrožavaju usvojene vrednosti osećaćemo neprijatnost ili bol. Bez formiranja vrednosnog sistema i lične procene, emocije ne mogu da se jave. Usvojene vrednosti različite su kod ljudi. Nekome je važna ljubav partnera dok neko više vrednuje poslovni uspeh.
Emocije nas pokreću da nešto učinimo, promenimo, prevazidjemo, izgradimo drugačiji odnos, ponovo procenimo ili prihvatimo. One nas upućuju na stalno prilagodjavanje novim uslovima.
Raspoloženja, s druge strane, nisu usmerena na objekat. Emocije se mogu pretvoriti u raspoloženja kada se izgubi fokus na kontekstualni objekat. Zaposleni se može naljutiti na menadžera što mu je uputio kritiku zbog načina kako se ophodio s klijentom. Zaposleni oseća emociju (ljutnju) prema menadžeru, ali je ne iskazuje zbog straha od menadžerove reakcije. Ako zaposleni, tokom narednih dana i dalje bude osećao opštu potištenost tada govorimo o prelasku emocije ljutnje u opšte raspoloženje potištenosti. Raspoloženja predstavljaju generalna stanja osećanja koja ne moraju biti neposredno vezana za pojedine stimuluse i nisu dovoljno intenzivna da bi narušavala tekući misaoni proces (Clark & Isen 1982, Thauer 1989), dok su emocije vezane za konkretne dogadjaje i dovoljno su intenzivna da mogu narušiti misaoni proces (Frijda 1993, Simon 1982). Medjutim, Watson i Tellegen (1985) smatraju da je raspoloženje istovetno emociji. Raspoloženje je, jedino, slabijeg intenziteta i dužeg trajanja od originalne emocije, navode autori. Ipak je prevaglo stanovište da se radi o složenijim razlikama. Razlike se primećuju u doživljajnim karakteristikama, faktorima koji ih izazivaju i posledicama po ponašanje (Isen, 1987; Morris, 1989). Tako Salovey i Rodin (1985) navode da mnogo više različitih kognicija, objekata i doživljaja može izazvati raspoloženja. Isti autori tvrde da raspoloženja ne moraju biti povezana s fiziološkim promenama. Naglašavajući razlike u posledicama na ponašanje Mayer i Volanth (1985) navode da raspoloženja angažuju različite sisteme, pa osim hormonalnog, uključuju facijalno-ekspresivni, posturalni i kognitivni. Takodje, raspoloženja potiču širi raspon afektivnih i kognitivnih odgovora, pa za razliku od emocija ne dovode do ograničenog i stereotipnog sklopa reakcija (Morris, 1989). Budući da ne okupiraju pažnju tako intenzivno kao emocije, ne dovode do dezintegracije i ometanja trenutnog ponašanja. Od različitih definicija najopštija je ona koja pojam raspoloženja odredjuje kao “prožimajuće nespecifično, dugotrajno i manje intenzivno emocionalno stanje” (Kardum, 1994). Raspoloženja su često (ipak ne uvek) opisana u terminima njihovih osnovnih dimenzija (prijatno ili neprijatno), dok se emocije tretiraju u njihovim diskretnim oblicima (ljutnja, strah, radost.. Plutchik 1994). Danas se zna da emocije i raspoloženja predstavljaju dispozicije za akcije. Raspoloženja orijentišu zaposlene ne samo prema tipu, već i prema kvalitetu akcije koja se preduzima.
Pojam “emocionalna inteligencija” prvi put se u akademskom kontekstu pojavio 1985. godine, u naslovu doktorkse disertacije Wayn Paynes (1). Ipak se smatra da su naučnici Peter Salovey sa Univerziteta Yale i John D. Mayer sa Univerziteta New Hempshire prvi pokušali da ga operacionalizuju. Oni su u skladu sa naučnom metodologijom razvijali modele i instrumente za procenu EI. U tu svrhu su kreirani testovi s potrebnim metrijskim karakteristikama podstičući mnogobrojna istraživanja. Neki autori upotrebljavaju i druge termine kada govore o istom sklopu veština i sposobnosti, stoga u literaturi susrećemo pojmove kao: emocionalni kvocijent (npr. Goleman, 1995), emocionalna pismenost (Goleman, 1995.; Dulewic i Higgs, 2000), emocionalna kompetentnost (Dulewic i Higgs, 2000).
Emocionalnu inteligenciju su definisali kao ,,sposobnost praćenja i razlikovanja sopstvenih i tudjih osećaja i emocija, i korišćenja tih informacija kao vodiča za mišljanje i ponašanje,, (Salovey i Mayer, 1990). Model strukture takvih procesa uključuje: a) procenu i izražavanje emocija kod sebe i kod drugih, b) regulaciju emocija kod sebe i drugih i c) upotrebu emocija u svrhu prilagodjavanja.
Sami autori smatraju da ova definicija naglašava samo opažanje i regulaciju emocija, te da je ispustila razmišljanje o osećanjima. Isti autori stoga predlažu revidiranu definiciju, prema kojoj \”emocionalna inteligencija uključuje sposobnosti brzog zapažanja procene i izražavanja emocija; sposobnost uvidjanja i generisanja osećanja koja olakšavaju mišljenje; sposobnosti razumevanja emocija i znanje o emocijama; i sposobnost regulisanja emocija u svrhu promocije emocionalnog i intelektualnog razvoja\” (Salovey i Mayer, 1997). U sažetijem vidu, tri autora emocionalnu inteligenciju definišu kao sposobnost opažanja, asimilacije (2), razumevanjai upravljanjaemocijama. (Mayer, Caruso i Salovey 2000).
Ukratko definisana, emocionalna inteligencija je sposobnost da se opaze emocije, da im se pridje i da se izazovu, kako bi pomogle procesu mišljenja. U biti, emocionalna inteligencija opisuje sposobnost da se efikasno održava veza izmedju emocija i mišljenja, da se upotrebe emocije kako bi se olakšalo rasudjivanje i da se inteligentno rasudjuje o emocijama (Mayer i Salovey, 1997). George (2000) dalje navodi da se emocionalna inteligencija usredsredjuje na meru u kojoj kognitivne sposobnosti pojedinca dobijaju informacije od emocija i na meru u kojoj se upravlja emocijama(3).
Prema Golemanu emocionalnu inteligenciju čine nekognitivne sposobnosti, kompetencije i veštine koje utiču na sposobnost osobe da se nosi sa zahtevima i pritiscima okoline. Emocionalna inteligencija se delom stiče genetskim nasledjem, ali značajnim delom i učenjem. Mnogi autori smatraju da je potrebno što ranije otpočeti sa ovladavanjem brojnim emocionalnim veštinama.
(1) http://eqi.org/index.htm
(2) Odnosi se zapravo na sposobnost facilitacije (olakšavanje) mišljenja putem emocija
(3) Buontempo, G: Emotional intelligence and decision making: The impact on judgment blases, Columbia University, 2005.
Priredio: dr Predrag Nikić
Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije