Obdarenost dece – prvi deo

POJAM OBDARENOSTI

Nosioci ljudskog napretka, kako čovecanstva u celini tako i svake zemlje posebno, su ljudi stvaraoci, inovatori, naučnici. To je jedan manji deo ljudi, stoti deo opšte populacije, koji nosi najveći deo humanog napretka. Pogotovo, u ovo doba progresivne naučne, tehničke i kulturne ekspanzije napredak mogu garantovati samo takvi ljudi. U svakom obliku ljudskih aktivnosti ističu se takvi ljudi. Njihove opšte odlike su visoka inteligencija, kreativnost, visok nivo aspiracije, a zajedničko im je da su te sposobnosti pokazivali vrlo rano, u detinjsivu. Ovakve se osobe kao deca ističu svojom bistrošću, naprednija su od ostalih vršnjaka, dobri su učenici, ali postoji i veliki broj onih koji zbog nekih sporednih faktora ne uspeju da se iskažu i razviju svoje sposobnosti ili čak postanu i problem za društvo.

Zbog svega ovoga nastoji se da se takve osobe još u detinjstvu identifikuju kako bi im se pružili što bolji uslovi za njihov razvoj i napredak što će se sredini koja o njima vodi brigu i ulaže  mnogostruko vratiti.

Još od davnina su ljudi pokazivali određeno interesovanje za obdarenu decu, za decu sa natprosečnim sposobnostima − onu koja su zadatke rešavala brze i uspešnije od ostale dece. Takva deca su se više isticala od ostale. Kasnije su, uglavnom postajala značajne ličnosti.

Danas koristimo vise termina za ovu pojavu. Potrebno je različiti ih jer su neki sinonimi, neki su više ili manje pogodni. Tako se javljaju obdarenost, darovitost, nadarenost, talentovanost kao sinonimi. Oni označavaju posedovanje nekog dara, sposobnosti. U vezi nadarenosti javljaju se izrazi kao sto su bistro dete, pametno, sposobno, inteligentno, kreativno koji predstavljaju pojedine aspekte obdarenosti. Takvi su izrazi u neprosvećenim sredinama smatrani jednakim. I u literaiuri postoje različita iumacenja o čemu de kasnije biti reči.

Važno je za dalji tok da se definiše pojam obdarenosti. Među prvima koji su sistematski i naučno proučavali obdarenu decu je Terman (TERMAN, Lewis Madison / Genetičke studije genija,

Inteligencija školske dece) koji je obdarenost posmatrao kao visoku intelektualnu sposobnost dece. Terman je 1921. godine započeo istraživanje u Kaliforniji uzevši u početku populaciju od 290000 dece. On je izvršio merenja fizičkih sposobnosti, testiranje inteligencije, testiranje znanja i merenje karaktera.

Tako je izdvojio 1500 ispitanika čija je inteligencija iznosila više od 140 Q.I. Kasnije je kontrolisao njihov razvoj kako kroz školovanje tako i kroz uspeh u životu. Došao je do rezultata koje je objavio u svojim studijama, a smatra ih karakteristikama obdarenih:

-osobe čiji Q.I. iznosi 140 i vise

-dominantnost se javlja i u fizičkim sposobnostima, zdravlju, socijalnoj adaptivnosti

-najviše rezultate postizu u periodu od 25. do 35. godine života

-njihov intelektualni razvoj ranije počinje, brži je, a i kasnije se završava

-razvijenije su verbalne sposobnosti

Sledeći istrazivač je Pol Viti (Witty) koji je obdarenu decu definisao onom čiji su rezultati trajno visoki u mnogim oblastima. On je ovako pored inteligencije u obdarenost ukljucio i kreativnost, stvaralacki rad. On smatra da obdarena deca poseduju sledeće karakteristike:

-rano korišćenje širokog rečnika

-spretnost u jeziku, korišćenje fraza i složenih recenica

-interes za knjige, rana sposobnost čitanja

-razvijena različita interesovanja (naučna i umetnička)

-sposobnost koncentracije

-opšta zapažanja, otkrivanje odnosa uzroka i posledica

Ruski naučnik Teplov smatra da možemo govoriti o opštim i specijalnim momentima obdarenosti. Možemo prihvatiti da su obdareni oni koji postižu natprosečne rezultate u bilo kojoj teorijskoj ili praktičnoj društveno korisnoj akiivnosti.

Po psiholoskom rečniku (Dragan Krstić) darovitost je “ukupnost potencijalnih sposobnosti; ispoljava se još u ranom detinjstvu, naročito posle prohodavanja i razvoja drugih motoričkih sposobnosti, što detetu daje mogućnost koordinacije pokreta i rukovanje predmetima, kao i posle razvoja simboličikog sistema (jezika) koji detetu otvara mogućnost apstraktnijeg mišljenja. Darovitost se ispoljava u nekoj posebnoj, ili u više oblasti. Testovi sposobnosti sa zadovoljavajućom pouzdanošću otkrivaju darovitost.

Kasnije ispoljavanje darovitosti uslovljeno je mnogim činiocima; u prvom redu, zavisno je od same strukture ličnosti i nekih nekognitivnih crta ličinosti, a zatim od spoljnih, društvenih i materijalnih činilaca. Smatra se da u samoj populaciji ima 2,5% darovitih (priblizno koliko i mentalno zaostalih), ali da nisu svi razvili svoje potencijalne mogućnosti.

U savremenim društvima problem darovitih se kritično postavlja kao uslov razvoja, jer je eksploatacija materijalnih izvora u savremenoj civilizaciji moguća jedino valjanim korišćenjem ljudskih izvora. Stoga je identifikacija, razvoj i status darovitih osnovni kriterijum ocene razvijenosti drustva.

Terminološki je obrađen i pojam obdarenosti kao “načelno, darovitost, sa naglaskom na prirodnom, naslednom poreklu mogućnosti za razvoj, kao i na eventualnom, postojanju neke uže sposobnosti u visokom stepenu.”

U pedagoskoj enciklopediji darovitost se pored ostalog definiše “jedinstvenim sklopom crta ličnosti kao distiktivnom karakteristikom obdarenosti. “Darovitorn decom takođe se smatraju “ona sa izuzetno razvijenim specijalnim sposobnostima. Darovitost je mnogostrana, raznovrsna i povezana sa celokupnom licnošću deteta, može postojati u različitom stepenu i kvalitetu i pod dejstvom stimulativnih uslova moguće je kontinuirano razvijati.”

Ivan Koren smatra da je obdarenost “svojevrstan sklop osobina koje omogućavaju pojedincu da na produktivan ili reproduktivan način postiže dosledno izrazite natprosečne rezultate u jednoj ili više oblasti ljudskih delatnosti, a uslovljena je visokim stepenom razvitka pojedinih sposobnosti i povoljnom unutrašnjom i spoljašnom stimulacijom. ” (Ivan Koren: Otkrivanje intelektualno nadarene omladine, Sisak 1972,str-26. )

Jasno je da se pod obdarenošću smatraju sposobnosti za izražajno natprosečne rezultate (visoki potencijal!) u bilo kojoj vrsti humanih aktivnosti, ali se naglasak stavlja na mentalne, intelektualne procese. Neki opet prave dalju razliku vezujući obdarenost isključivo za inteligenciju, separatišući obdarenost i kreativnost.

Dr Nedeljka Gajanović ističe “Nadarenost (darovitost) je osobina neke osobe (odnosno deteta) koja se odnosi na natprosečnu razvijenost (zrelost) inteligencije u odnosu na ostale (svoje vršnjake).” (Dr N. Gajanović -Specifičnosti nadarenih i rad sa njima -Nasa škola br.3-4, Sarajevo 1986. str:156)

Interesantna je podela koju je dala Bosiljka Đordević. Ona terminološki nijansira pojmove: darovit, visoko darovit, talentovan i akademski talentovan: “Pod pojmom darovit, među stručnjacima se obično podrazumeva (a negde i eksplicitno kaže) mentalno darovit sa visokim opštim intelektualnim sposobnostima. Tom pojmu, po svom sadržaju, vrlo je sličan, blizak pojam i termin visoko darovit. Kada se kaže akademski darovit, onda se podrazumeva da je neko sposoban za sticanje akademskih znanja ili znanja iz oblasti prirodnih, nekih društvenih i egzaktnih nauka (matematike, fizike). Pod pojmom talentovan obično se podrazumeva pojedinac koji ima neke posebne, specijalne sklonosti i darove, najčešće u oblasti umetnosti, sa naglašenim kreativnim, stvaralačkim sposobnostima (muzika, slikarstvo, pozorište, ali i pronalazaštvo u razliditim pravcima).” (B. Đorđević -Dodatni rad učenika OŠ, Beograd 1977. str:16.)

Ipak moramo uzeti u obzir multidimenzionalnost čoveka, njegove ličnosti i sposobnosti. Tako i obdarenost može biti mnogostrana. Ovo je pokušaj da se pojava obdarenosti produbi i detaljno analizira, takođe uzmu u obzir mnogobrojni unutrašnji i spoljni faktori.

Obdarenost mozemo raščlaniti na dispozicije i sposobnosti.

Dispozicije su genetski faktor, stvar nasleđa dominantnih ili recesivnih osobina koje se prenose kako od roditelja, tako i od nekoliko generacija unapred. Druga važna stvar (o kojoj nije bilo reči u dosadašnjim studijama o obdarenima) je prenatalni period.

Pitanje je da li se u prenatalnom periodu mogu formirati neke dispozicije, ali je sigurno da se mogu iz njih formirati sposobnosti, odnosno smanjiti ili isključiti dispozicije. Ovde je interesantan eksperiment naučnika Hajnsa (Heyns). On je usavršio tehniku pomoću koje se na stomak i karlicu trudnih žena navlači plastična kesa u kojoj je pritisak smanjen ne jednu petinu atmosfere -proceduru koju je nazvao dekompresijom ili fetalnom oksigenacijom. Ova procedura je trajala pola sata dnevno tokom poslednjih deset dana trudnoće i početka porođaja. Cilj ovog smanjenja pritiska na matericu bio je da se smanje porođajni bolovi i olakša cirkulacija majčine krvi. Pokazalo se da su deca ovih majki izuzetno inteligentna. 0 čemu se ovde radi? -U poslednjim nedeljama trudnoće posteljica više ne raste i srce deteta nema više snage da kroz nju pumpa krv. Naučnik Hajns veruje da, sledstveno tome, mozak u većine fetusa ne uspeva da se razvije do krajnjih granica; majčin krvotok nije u stanju da fetusu dovede onoliko kiseonika koliko mu je potrebno.

Oksigenacija majčine krvi pomaze da se ovaj nedostatak savlada. U ovom slučaju prati se dalji razvoj inteligencije ove dece da bi se ustanovilo da li će i dalje ostati inteligentnija, kao i da bi se ispitale eventualne nepoželjne posledice.

Savremena nauka otkrila je i pojavu zvanu transdukcija. Pomoću ove tehnike moguće je menjati genetske strukture. Na ovaj način bilo bi moguće na genetskom nivou stvoriti dispozicije.

Međutim, ovo su stvari vezane više za genetiku i medicinu prenatalnog perioda. Nama je značajnije sta se događa posle rođenja.

Dispozicije se putem aktivnosti i iskustva formiraju u sposobnosti. Za nastanak i razvoj sposobnost najvažnije su aktivnosti i iskustva, saznanja u ranom detinjstvu -primarno do 5. odnosno do 10. godine života, čime se formiraju oblici sposobnosti, opšte ili specifične. Dakle, ukupna obdarenost je uslovljena time koliko ćemo iskoristiti dispozicije, genetski potencijal. Oblik obdarenosti zavisi od aktivnosti, iskustva i potencijala.

Sposobnosti se dalje razvijaju, usavršavaju i školuju, a i postepeno koriste ili miruju do treće decenije zivota. Tada se javlja najveća produktivnost i statistički je zabeležena od 25. do 35. godine zivota. U nekim oblastima visok nivo produktivnosti traje i posle 50. godine života. Postoji objašnjenje za ovu pojavu. Naime inteligencija, a i mnoge druge sposobnosti se razvijaju, u većini slučajeva do 25 godine i tada dostižu najviši nivo. Inteligencija počinje lagano da opada posle 30. godine života, ali do tada se formiraju iskustva. U zanimanjima gde je potrebna kreativnost produktivnost opada. Inteligencija slabi tako, da se smatra, da je sa 50 godina života inteligencija manja za godinu dana u odnosu na 20. godinu, a u 60. godini i za dve godine manja. Uopšte slabe i ostale mentalne aktivnosti, deformišu se.