Ova godina počela je učestalim sindikalnim protestima. Na štrajkove radnika koji štrajkuju glađu niko se i ne obazire. Odsecanje prstiju je samo povod za naslov u novinama.
Međutim, kada počnu da štrajkuju radnici u javnim preduzećima onda nastaje problem. Moć “državnih” sindikata je i dalje velika. Popustljivost Vlade je podrazumevana u ovom slučaju. Iako se možemo složiti da su radnici u pravu, ipak, njihovo povećanje plata udara sve ostale u džepu. Kao što se iz budžeta izdvaja za Krkobabićevu penziju od preko 90.000 dinara, tako će i povećanje plata onih koji imaju preko 50.000 ići na teret onih koji zarađuju do 30.000 mesečno.
Posle EPS-a štrajkovaće Telekom, verovatno pošta. Javiće se, gotovo sigurno medicinari i prosvetari, po “default-u” (podrazumevano). Da bi se namirile ove “potrepštine” Vlada će povćati svoje zahvate putem poreza i akciza. Neminovno je povećanje akciza na gorivo (iako je već odavno najskuplje u regionu), a možda i PDV-a. Povećaće se cene usluga u svim javnim preduzećima. Time će javna potrošnja ponovo generisati inflaciju.
Serija štrajkova otpočeće i u malim sredinama. Radnicima koji uopšte ne primaju plate ovo je jedini način za iskazivanje nezadovoljstva.
Kako nema opozicije koja nije učestvovala u vlasti narod više nema poverenja u političare. Poznato je delovanje bivše vlasti SPS-a i radikala, Koštunica je već bio dovoljno popustljiv prema zahtevima sindikata što upravo i rezultira ovakvom rupom u budžetu (jedna od alternativa jestre stranka Rasima Ljaljića sa istaknutom socijalnom politikom). Novi lideri javiće se iz sindikata i građanskih pobuna – udruženja. Da li će opozicioni lideri iskoristiti ovu poziciju i podmentuti svoje ljude kao pokretače protesta?
Borba za poziciju u sindikalnim udruženjima počinje…