Drekavac

Drekavac je biće iz mitologije Južnih Slovena. Verovanje je rašireno po Srbiji, Bosni, i Crnoj Gori.

Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrlog, nekrštenog čoveka (po nekim pričama, mladog dečaka), koji ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir.

Iako nema dokaza o postojanju drekavca, postoji određen broj ljudi koji se i dalje plaše ovog bića.

Karakondžule

Karakondžule je naziv za noćne demone u narodnom verovanju u Bugarskoj, Makedoniji i južnoj Srbiji. Karakondžule su isključivo ženski demoni sa likom starice sa velikim noktima i gvozdenim zubima i (veoma često) sa rogovima.

Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi.

Veovanje u karakondžule Srbi su primili od današnjih Grka. Kod njih su ti demoni muškoga roda καλικάντσαροι, noćni koboldi, ne bezuslovno zli, koji u povorkama dolaze među ljude u božićnoj sezoni i njima se o nekrštenim danima prinose i žrtve u kolačima. Izvesan božićni kolač u okolini Đevđelije, zove se karakondžul.

Interesantan je nastavak priče jer su Grci karakondžule «pozajmili» iz religije balkanskih Slovena. Verovanje u demone koji se, u povorkama, javljaju ljudima postoji i danas u Srba – to su vučari. Značajno je da se i kalikancari javljaju u vučjem obliku o čemu svedoči varijanta njihovog imena λύκοκάντσαρος – likantrop. Oni su inkarnirane duše predaka, njih predvodi «hromi demon», koji je prvobitno bio vrhovni bog, čija se epifanija dešava o Božiću.

U aleksinačkom kraju verovanje je da karakondžule napadaju pijance, uzjašu ih i teraju u vodu.